ПРЕДСЕДНИК ВУЧИЋ РЕХАБИЛИТОВАО СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА.

Дана 14. јуна, у Дебељачи, одржана је државна манифестација откривања споменика Тибору Церни, српском хероју мађарског порекла који је дао свој живот на Кошарама 28. априла 1999. Непријатељски снајпер је данима косио српске војнике мењајући положај и Тибор је изашао из заклона да га погоди како би његови саборци и другови открили где је и ликвидирали га.

134
  profi-ab   Baner-tri-sobe kolubara_baner_1  

Снајпер га је погодио, али је он остао на ногама, чиме је испровоцирао снајперисту да пуца још једном, погоди га у врат и открије се. Последње речи су му биле:»За ову земљу вреди погинути». Оне су исписане на споменику у Дебељачи.

Поред овог догађаја од националног значаја, у Дебељачи се први пут после 1999. године десила својеврсна рехабилитација бившег председника СР Југославије, Слободана Милошевића, и целокупног политичког и војног врха државе у контексту кривице за НАТО агресију на СР Југославију. Како? Последњих осамнаест година САД, НАТО, ЕУ, Запад и његова продужена рука у Србији — друга Србија -, убеђују нас да кривицу за НАТО агресију сноси искључиво Србија и искључиво тадашњи председник Слободан Милошевић, јер су одбили споразум из Рамбујеа. У последњих осамнаест година ми никада нисмо могли чути српског председника, премијера или другог високог државног званичника да каже да је за рат крив «онај други», односно, онај ко је извршио агресију.

У току свог говора у Дебељачи, председник Србије, Александар Вучић, изговорио је, готово тихо, реченицу на коју многи, вероватно, нису обратили пажњу, а она има историјски значај, без обзира на искреност или намере председника. Гласила је:»…тог малог, прљавог и неописиво страшног рата којег нам је агресор наметнуо«. Ђаво се крије у детаљима. Прва ствар је да се НАТО именује као агресор, можда и први пут у последњих осамнаест година, а друга ствар, која, готово сигурно, јесте први пут изговорена од стране српских званичника након НАТО агресије јесте да је рат наметнут!  Сам појам агресије у међународном праву значи злочин против мира и већ ту председник Вучић имплицира да је НАТО крив за рат 1999., али термин наметнут имлицира да је српско руководство хтело да до њега не дође. Дакле, рат није изазвала Србија својом кривицом, него је он наметнут што имплицира намеру и циљ да се агресија изврши по сваку цену. Овим је кривица за рат 1999. са Слободана Милошевића и тадашњег политичког и војног врха СР Југославије пребачена на НАТО. То сада јавно каже званична Србија.

Можда терминолошки најближа написана реч у контексту узрока за НАТО агресију јесте из пера Хенрија Кисинџера када он каже «да преговори у Рамбујеу представљају прекретницу у Алијанси, јер су инсистирали на рату». Када него инсистира на рату, значи да рат намеће, односно, да му је циљ да до рата дође.

Председник Србије, док је био премијер, изјавио је више пута да је НАТО гарант безбедности Србима на Косову и Метохији што, можда, у појединачним случајевима и јесте тачно ако имамо у виду да су се многи припадници КФОР-а на Космету «сродили» са српским народом, српском културном баштином, многи примили и православље, те да су неки и сачували одређен број Срба у Погрому, али добро знамо да је циљ НАТО, као војне алијансе агресорског карактера, да се косовска независност заокружи, а Срба на Космету да не буде. Овде се јавља парадокс, јер како можемо за некадашњег агресора рећи да је данас гарант безбедности? Или су то биле изјаве за спољну употребу, а ове данас за унутрашњу?

Како било, нећемо улазити овде у анализу разлога овакве изјаве. Овде је најбитније да је од највишег српског званичника у погледу НАТО агресије усвојена (или «само» у овом случају изговорена) терминологија западних званичника који су, посредно или непосредно, признали да је НАТО крив за рат 1999. године тиме што је желео рат по сваку цену, и за српску јавност чињеница изговорене речи највишег српског званичника да је рат наметнут је најбитнија. Усвајање овакве терминологије у јавности означава својеврсно рехабилитовање тадашњег политичког и војног врха за наводну кривицу за ове догађаје што је за Србију, макар за унутрашњу употребу, од историјског значаја. Овде је врло важно и да апстрахујемо све оно што многи замерају Слободану Милошевићу у погледу чињења против сопственог народа. Ми Слободана Милошевића можемо, и морамо уосталом,  критиковати за унутрашње ствари, али никада не смемо дозволити да нам преко њега неко споља намеће стигму о некаквој, наводној, нашој кривици за 1999. годину и агресију, а што се упорно ради последњих осамнаест година са циљем да се агресор аболира од кривице.

Споменик Тибору Церни је откривен, централни споменик за свих 108 погинулих хероја на Кошарама је у припреми да се направи и открије, последње две године на државном нивоу обележавамо НАТО агресију, прво испред Генералштаба, а ове године у Грделици. Јуче је Србија званично рекла да је НАТО крив за агресију, увела је термин агресија у званичну државну употребу о овој теми. Остаје још да се понаша и делује у складу са изговореним, а можда је, или није, рехабилитација Слободана Милошевића корак ка томе.