Јубилеј РТРС – од помпе до фијаска

308
  Baner-tri-sobe kolubara_baner_1  

Пише: Новак Т.

Помпезно и наметљиво, до неукуса и малтретирања својих гледалаца, РТРС је јутрима и данима најваљивао прославу 25 година постојања уз громогласан позив „Сви на плато“. Још гласнији су били уредници, продуценти и остали за догађај важни ТВ људи који су нас убјеђивали да је све „нај“: двије или три сцене, први пут код нас, ангажман свих запослених, 180 извођача, гомиле камера и дрон … уз директан пренос.

    И би пренос (с маркетиншким прекидима – шта да се ради!?). А пренесена слика – ех, ту су се изгубиле и камере и дронови јер је поптуно јасно да нису имале кога сликати на тужно празном платоу. Добро-де, киша и хладноћа су сигурно један од разлога. Али, киша и хладноћа су присутне и у другим приликама (обје нове године, примјера ради).

    Извјештаји о догађају? Нешто их не би, или остадоше штури и празни као празан плато. Ваљда ће то питање себи поставити и менаџмент, и они који су подржали сву ту пропалу приредбу. Можда ће она мало кориговати и нарцисоидне хвалоспјеве о гледаности и популарности из наручених истраживања, можда програмску концепцију, квалитет…

    Једно је сигурно: помпа ће бити плаћена из претплате оних који још увијек ту обавезу поштују и оних који то морају учинити након пресуда по тужбама којима су затрпани судови у РС. И друго је сигурно: организатори су се прерачунали с избором извођача који нису припадници СНСД и коалиционих партнера. Да су барем дан-два прије најавили Милорада Додика да запјева своју омиљену и за ову прилику потпуно одговарајућу – Ово је моја кућа, ово је мој дом, плато не би остао тужно празан, камере и дрон без промјене ракурса а гледаоци преноса уживо, тражили неки други канал.  Нема те препреке, те кише и хладноће која идеолошки острашћене или позване по принципу „добровољно мораш“, не би довела да види и чује омиљеног им „вођу“.

    Нама који због тог наступа и не жале баш,  остало је да „дођемо, видимо и одемо“ – на неки други ТВ канал, уз дужно поштовање и захвалност онима што су у тих 25 година заиста дали себе и све своје умијеће, не жалећи ни живот, вјерујући у оно што радише, с пуно више слободе и одговорности за изговорену ријеч и убијеђења да слиједе истину коју гледалац (наш човјек) увијек жељно чека и поштује, али једнако лако и с горчином препозна сваку лажу и паралажу.